Uncategorized

Svake godine idemo na isto mesto na letovanje. Tata kaže da je tako najbolje jer poznaje put, zna koliko je novca potrebno, poznaje mesto i plaže, ne mora da se muči i traži nove. Mama kaže da joj je divno što zna gazde apartmana pa može da pozajmi šerpe kako bi ručak spremila. Tata kaže da je najbolje ono što je provereno i da ne mora da misli. Ali da li?
Da li je ono što u iskustvu imamo kao provereno, ono što nam je poznato i upoznato naše najbolje rešenje? Da li je ostajanje u zoni komfora i održavanje osećaja moći unutar njega nešto što nudi zadovoljstvo ili osećaj sigurnosti?

Komfor zona je mesto u kojem nam je sve poznato, u kojem možemo neometano da se krećemo, u kojem imamo mir i poznajemo i možemo da predvidimo sve akcije. Ona nas neguje time što ne remeti naše navike i ne dovodi nas do velikih fustracija. Ljudi ostaju u komfor zoni zbog omamljivog osećaja prividnog zadovoljstva i spokoja. Ta zona bi ličila na jedan veliki krug oivičen debelom gumom. I ljudi tu zonu najčešće tako i opisuju. To je mesto u koje se ne može lako dopreti i iz kojeg je teško izaći. Ako živite u prostoru, mestu, zoni , čije su granice jake, nepropustljive, rigidne, bez pokušaja da ih pređete, pravo je pitanje da li živite ili ste zarobljeni. Mnogi ljudi ostaju zauvek zarobljeni u komfor zoni iz raznoraznih razloga, a neki od njih mogu biti velike povrede, traume, gubici, stid usled neželjene rekcije tokom izlaganja, usled depresije, paničnih i anksioznih stanja i poremećaja, drugih poremećaja, nepoverenja. Ostaju u toj zoni jer imaju uverenja da su ljudi i da je svet opasan, ostaju zarobljeni jer veruju da kada izađu mogu biti viđeni a kada budu viđeni oni će biti povređeni. Razloga je puno, i svako ima razlog da ostane u komfor zoni.

Granicu komfor zone možemo porediti sa granicama koje imamo i u odnosu sa svim što je izvan nas. Vidljiva granica čoveka je njegova koža, i ona ga štiti od vremenskih i spoljašnjih nepogoda i neprilika. I kao takva ona nas čuva i ne dozvoljava da se lako prodre. Granice nas definišu (određuju ono što jesmo i ono što nismo) ali u isto vreme nam omogućavaju povezivanje sa svetom.

Granice koje imamo u odnosima svih vrsta mogu biti rigidne, polupropustljive i propustljive.
Rigidne granice su one koje držimo u komfor zoni. Ne dozvoljavamo da nešto novo uđe, i ne dozvoljavamo sebi da iskoračimo iz poznatog, verujući da jedino držanjem takvih granica mi možemo ostati nepovređeni. Ljudi koji su često mrzovoljni ili neraspoloženi, stereotipni i zatvoreni, sebi ne dozvoljavaju iskustvo kontakta sa drugim ljudima, iskustvo otvaranja svojih granica ka drugima. Ljudi koji imaju rigidne granice ostaju uskraćeni za iskustva ličnog napredovanja zbog straha, zbog rizika koji moraju da preduzmu kako bi omekšali svoje granice i dozvolili da ih nešto pomeri. Ako rizikuju da otvore granice i udju na nepoznato tle, time se njihovo uzbuđenje povećava, povećava se njihova moć ali i strah od nerazumevanja stvari koji može rezultirati osećanjem nedoraslosti i otuđenjem. I zbog straha od konfuzije koju predviđaju, oni biraju da ostanu na sigurnom mestu i ne menjaju se. Tada možemo čuti:”Svoje selo ne bih menjao ni za šta na svetu. Nikada ne prilazim prva. Zašto bih probao nešto novo kada mi ovo trenutno savršeno odgovara. Ne družim se sa ekonomistima. ”

Ja granica koja nam omogućava zdravu razmenu i rast je pulsirajuća i selektivno otvorena. To znači da ako vidimo da se sprema opasnost (npr. uvreda ili poniženje) mi zatvaramo našu granicu za taj kontak, ali je ne držimo zatvorenom zauvek. Kada vidimo dragu osobu mi granice proširujemo i dozvoljavamo kontakt, zagrljaj, priču, razmenu. Polupropustljive ili pulsirajuće granice znače da rizikujemo da izađemo iz onoga što nam je poznato, da posegnemo za nečim ili nekim i dozvolimo sebi da rizikujemo neznajući kakav će ishod biti, ali sa spremnošću da manevrišemo elastičnost granica. Jedino kada rizikujemo da izađemo I kontaktiramo nešto novo, mi možemo rasti.

Kada su granice otvorene, to nas čini ranjivim i otvorenim za sav sadržaj koji dolazi spolja, bilo da je dobar ili razarajući. Osobe otvorenih granica nemaju filter, nemaju selekciju i zaštitu. To su osobe koje pristaju na sve, koje ne govore Ne, mogu biti promiskuitetne, često sa poremećajem ishrane, bez svesti o sopstvenim potrebama i kao i kod osoba sa rigidnim granicama, bez pravog i punog kontakta a samim tim bez mogućnosti za rast.
Život je sam po sebi nepredvidiv i vrlo često zahteva veštinu žongliranja kako bi se prilagodili raznim novonastalim situacijama. Nijedna granica ne može biti loša ako se koristi uvremenjeno. Ona je štetna ako je isključiva i ako je najčešći način na koji mi bivamo u ovom svetu.

Priča o slonu Postoji jedna divna priča o cirkuskom slonu koji je od rođenja bio vezan lancima. Bio je mali i bio je nejak ali je upkos svemu pokušavao da se oslobodi lanaca. Dugo je pokušavao i pokušavao i davao je sve od sebe ali, nije uspevao. Vukao je lanac ne bi li iščupao kolčić zaboden u zemlju. Jednog dana, mali slon se pomirio sa tim da neće moći da savlada snagu čeličnih lanaca i odustao je od pokušaja da se oslobodi. Bio je cirkuski slon koji je posle predstave odvođen i bio vezivan. Bio je mali a lanac je bio jak, debeo i čvrsto pričvršćen. Slon je rastao, jačao, i postao jedna od ajvećih i najsnažnijih životinja. Ali je i dalje bio vezivan za isti lanac koji je držao kolčić zaboden u zemlju. Posle odustajanja u ranim danima, on nikada nije pomislio niti pokušao da kuša svoju snagu i iščupa lanac, jer je to ranije pokušavao i znao je da to neće imati pozitivnog ishoda. Prolaznici su bili zapanjeni slonovom poslušnošću i dresurom. Kako samo toliki slon može da bude vezan za lanac pričvršćen o kolčić? 

Slon je živeo sa uverenjem o tome da ne može da se oslobodi i pomirio se sa tim da je njegov život takav.
Kao i slon u priči, ljudi žive svoje priče nesvesni svojih ranih uverenja, ranih (introjektovanih) poruka koje su dobijali od bliskih ljudi i okruženja.. Koliko puta ste sebi rekli: ”Ja to ne mogu, previše sam slab, nisam dovoljno pametan, glup sam,…“ Prečesto čujemo da se nešto mora, da se treba, da tako ne valja već jedino može ovako, da moramo sve sami, da nikako ne smemo ovo ili ono,…. pregršt je iracionalnih uverenja o sebi ili svetu oko nas koji nas sputaju i ograničavaju kako neometano funkcionisanje tako i lični rast i razvoj. Poruke MORA I TREBA SU INTROJEKTI, poruke koje smo primili u detinjstvu, koje su tada bile hranljive i značajne tada za nas, ali, kako smo nastavili da ih koristimo tokom života, generalizovali smo ih na više situacija bez provere da li su i sada one hranljive za nas. 
Nisu svi introjekti loši i nefunkcionalni. Ono što jeste važno je da proverimo da li su te poruke zaista nešto u šta mi verujemo ili ih nosimo po navici. 

Npr. dobri introjekti su:“ Ne guraj prste u utikač zbog struje. Prelazi ulicu samo kada je upaljeno zeleno svetlo“. I to su poruke koje nosimo od malena i koje nas životno čuvaju.
Drugi primeri mogu biti:“Jedi što više da bi bio zdrav. Moraš sve sam.“ Da li je potrebno da se prejedamo da bismo bili zdravi? Da li zaista sve moramo sami ili možemo zatražiti pomoć ili podršku?
Kako ne preispitujemo naša uverenja o sebi i svetu, mi svako novo iskustvo ponašanje oblikujemo u odnosu na njih. Ono što sada možemo da uradimo je da proverimo da li naša uverenja u ovom trenutku imaju smisla za nas, da li ukoliko kažemo da npr. možemo sve sami, ili ako kažemo da nešto ne umemo jer se bojimo da ćemo ispasti glupi, to zaista sada ima smisla za nas? Da li je to nešto u šta autentično verujemo ili po navici ili nekoj inerciji biva naš reper.
Neka vas priča o slonu motiviše da preispitate vaša uverenja.

Koliko nam je važan rani dobar odnos i topla i podrzavajuća i obuhvatajuća majka, govori i poznati eksperiment američkog psihologa Harlia Harloua. Mladunče se nalazilo u kavezu sa dve lutke, koje napravljene tako da mogu da posluže kao model majke. Jedna lutka- majka je napravljna od žice, i na nju je nakačena flašica sa mlekom. Druga lutka majka je bila obavijena u mekani frotir i za razliku od prve lutke majke nije mogla da hrani. Mladunče je kod žičane majke odlazilo samo kada je bilo gladno ali se odmah vraćalo kod majke obavijene u frotir zbog toplog dodira koje je pružala.

U kavez su unošene nepoznate igračke, gumeni pauk i krokodil. Mladunče se plašilo igračaka i taj strah nije mogao da prevaziđe u prisustvu žičane majke, iako je ona imala mleko. Tada je mladunče odlazilo uplašeno na najdalji kraj sobe. Kada su igračke ubačene i kada je tu bila topla frotirna majka, mladunče je uspelo da prevlada strah.
Harlou je zaključio da je prisutnost, prisustvo tople majke rani emocionalni oslonac za sve kvalitetne kontakte, sticanja poverenja i novih iskustava.
Nije dovoljno samo prisustvo majke, samo zadovoljenje osnovnih fizičkih potreba. Mi u našem kulturološkom iskustvu imamo uverenja koja se tiču vaspitanja i podizanja dece, prateći ih rečenicama:”Neka plače, manje će mokriti. Neka plače da razvije pluća. Ne navikavaj ga na ruke. Ostavi ga da spava i ne diraj ga ako se probudi. Neka se navikne da mora sam da se uspava. Šta fali meni što me je majka ostavljala uplakanog.”

Dzon Bolbi je izneo ideju da deca u ranoj interakciji sa majkom stvaraju jednu vrstu radnog modela koji koriste za izgradnju svojih socijalnih očekivanja i tumačenja ljudskih odnosa, ali i odnosa prema sebi.

Pitanje nije da li dete može da nauči ono što se od njega traži. Naravno da može. Mi smo kao bića vrlo adaptabilni na sve situacije koje se postave pred nas. Ono što je posebno važno je da budemo svesni i upućeni u rani razvoj dece, i omogućimo im ono što im je tada potrebnije od same hrane, a to je blizina, obuhvatanje, prisutnost, topline, nežnost i ljubav. Na taj način, detetu omogućavamo razvoj zdrave baze koja će mu trebati za dalje odnose, kako prema drugima tako i prema sebi samom.

Psihoterapija je susret psihoterapeuta i klijenta, osobe koja dolazi na psihoterapiju. To je proces u kojem psihoterapeut upoznaje klijenta, i vodi ga kroz problematiku koju donosi koristeći neophodna znanja i tehnike. Psihoterapijski suret se naziva seansa, i obično traje 50 ili 60 minuta. Psihoterapeut je osoba obučena da se bavi tim zvanjem, i kao takva nema magični štap koji će za jedan susret rešiti probleme klijenata. To je proces koji zahteva vreme. Važno je da podsetimo klijente da je za rešavanje problema koje donose u seansu potrebno onoliko vremena koliko oni imaju kapaciteta, zainteresovanosti i želje da se njima bave.

Proces koji se odvija između klijenta i psihoterapeuta je lekovit, neretko zbog toga što klijenti dozvole sebi da budu takvi kakvi jesu i da u tom bivanju budu viđeni, i prihvaćeni.
Problematike koje kljenti mogu doneti na terapiju se mogu ticati i obuhvatati sve sfere klijentovog života, a odgovornost psihoterapeuta je da proceni da li može pomoći klijentu ili je neophodno uključivanje drugih instanci poput psihijatra, defektologa, lekara itd.

Ono što se dešava u psihoterapijskoj seansi je strogo poverljivo, i neki terapeuti mogu ponuditi psihoterapijski ugovor kao garanciju te poverljivosti.
To što ne možemo sami da rešimo probleme nije nedostatak ili mana, već kapacitet da pogledamo u sopstvene mogućnosti kojim raspolažemo u tom trenutku i posegnemo i potražimo adekvatnu pomoć i podršku za sebe. Velika je snaga čoveka koji zna kako da brine o sebi.

Druga strana majčinstva, iliti postporođajna tuga (depresija)

Biti majka je dar i blagoslov, i istina je da majčinstvo menja ženu. Ono što je interesantno je činjenica da žene među sobom ne razmenjuju, toliko često, ona manje lepa iskustva, svoje postporođajne depresije i tugu. Kao da je greh pričati o depresiji, i kao da je sramota. A nije.

Vrlo često, ako ne i svakodnevno, mi smo bombardovani informacijama putem medija kako je žena postala majka i posle samo mesec dana uspela da vrati svoju devojačku figuru, kako blista i kako njen dom zrači energijom svevišnjeg, sa sve uglacanim podovima. U prilici smo da se osećamo loše zbog modela koje nam društvo šalje- Žena, majka kraljica, žena carica, dobro se oseća, dobro funkcioniše, i sve postiže.
Žensko telo ima svoj tok, ima vreme koje je potrebno da bi se vratilo u balans, ili bar približno uravnotežilo. Hormonski status ili hormonski ringišpil je nešto što remeti svaku porodilju, i potrebno je vreme kako bi se ustalio. Potrebno je vreme da se osoba upozna sa svim promenama, sa svojim detetom, sa svojim telom, sa novom ulogom, i sa svim onim novim što dolazi. Model mame ili bake je model koji nas danas ne podržava. On nam govori da ne mislimo na bol, da ne mislimo na tugu, i da se ne ponašamo “razmaženo”. 

Ono što najčešće nedostaje je adekvatna podrška, a to znači da postoje sistemi koje možete kontaktirati i ljudi za kojima možete posegnuti a koji će za vas biti hranljivi. Postporođajna depresija nije retka, ali se retko o njoj govori. Ona zahteva medikamentoznu terapiju i neophodnu adekvatnu podršku. Nije dovoljno da razmišljate pozitivno i koristite snagu volje. Ukoliko ne nailazite na razumevanje okoline, pokušajte da nađete grupu podrške u zdravstvenim sistemima koja će biti za vas značajna. Tragajte za svim informacijama od značaja, i zbegavajte odnose u kojima nećete naći razumevanje.

Zašto me druge majke ne razumeju?

Mnogo je majki koje će vas tešiti da će sve proći i da je dovoljno da samo ugledate vaše majušno divno biće i da će u tom ugledavanju sve nestati. Ako patite od postporođajne depresije, neće! Proći će, istina, za neko vreme i uz adekvatnu podršku. Ali, ono što se neretko dešava je da majke preplavi osećaj krivice upravo zbog toga što nemaju podršku za sva osećanja i promene koje im se dešavaju. Nerazumevanje od strane drugih mama može doći zbog toga što nisu imale slično 
iskustvo, ili zbog uverenja da majka može i mora sve. Ono što majka mora je da bude dobro. Ako na tom mestu ne pronađete izvor podrške, tragajte za drugim, i ne obeshrabljujte se.

Neki od simptoma koji se javljaju nakon porođaja: osećaj neadekvatnosti, prevelike brige zbog odgovornosti, veliki umor, iscrpljenost organizma zbog prilagođavanja bebinim potrebama, nedostatak sna, griža savesti zbog nemogućnosti da se sve postigne, anksioznost, panika, očaj, nemir, i mnogi drugi.
“Babinje ili baby blues”- je period posle porođaja kada dolazi do nagle promena raspoloženja praćene osetljivošću i učestalim plakanjem . Psihiijatri smatraju da ovaj period traje oko dve do tri nedelje. Ukoliko se ovakvo raspoloženje nastavi, bilo zbog hormonskog, genetskog ili drugog razloga, vreme je da se uključi stručna podrška (psihijatar, psihoterapeut, lekar). Jako je važno da se na vreme prepoznaju simptomi i adekvatno reaguje.

Jako je važno da ako prepoznate da postoje osećanja koja vas preplavljuju, ili da sa nečim niste u dobrom kontaktu, podelite, sa mužem, rodbinom, majkom ili prijateljicama. Važno je da o tome govorite, da prepoznajete potrebe i tražite način da je zadovoljite. Ako ne nađete iz prvog pokušaja, tražite ponovo.
– Pričajte sa ljudima u okolini
– Tražite pomoć stručnjaka 
– Ne zaboravite da što pre krenete u proces ozdravljenja, pre ćete biti bolje
– Istražujte šta bi vam prijalo i to priuštite sebi
– Šetajte, izađite iz kuće, obucite nešto drugačije, izađite iz pidžame i trenerke
– Ukoliko ste u mogućnosti, iskoristite ljude oko sebe da vam pomognu u kućnim poslovima, i odvojte vreme za vas i vašeg partnera Ako se niste povezali sa detetom, sasvim je u redu da uzmete vreme za upoznavanje. Materinski instinkt se ne javlja i ne razvija identično kod svih majki. Pogledajte bebu, zagledajte je, pogledajte u svaki deo njenog tela, gledajte kako je to biće kojem ste život dali sada deo vašeg života, i svakim danom se po malo upoznajte.
Budite svesni novonastalih okolnosti, i nemojte pred sebe stavljati velike ciljeve. Za početak, to može biti balansirana ishrana, kratka šetnja i spavanje kada beba spava. Podelite poslove sa partnerom.

Brinite o sebi!
Jedino majka koja je dobro i brine o sebi je dobra majka. Setite se da je jedna od instrukcija u avionu da prvo sebi stavite masku sa kiseonikom, pa zatim detetu. Ne možete spašavati dete ako se vi prvo ne spasite. To nije sebično već zdravo.

U poslednje vreme vrlo često čujemo imperativ- MISLI POZITIVNO! Ideja imperativa je jasna ali je nedovoljno objašnjena i kao takva, progutana.

Mi se možemo klasifikovati po verovanju u to da li je čaša polupuna, poluprazna ili je nema uopšte.
Kada nastupe teški trenuci ili se pojave brige, okruženje nam šalje podršku rečima:”Biće to sve dobro, samo misli pozitivno! Samo pozitivno.” I to jeste nekakva podrška. Ali onda čovek kome je upućena podrška kreće da misli pozitivno, neuvažavajući ceo kontekst, kompleksnost situacije, već u centar svog fokusa stavlja (figuru) pozitivnu afirmaciju, recimo. Može da kaže sebi- I ovo će proći, što je ok sasvim. Ali može i da potiskuje svoje emocije trudeći se da ih zanemari, zaboravi i izbriše. I tu nastaje najveći problem. Potiskivanjem i neuvažavanjem emocija koje se javljaju a u isto vreme noseći pozitivne misli, dovodimo sebe do kipućeg momenta pucanja gde na kraju dolazimo do zaključka da mi nismo ok i da sa nama nešto nije u redu. Mi ne dozvoljavamo sebi da budemo tužni, zabrinuti, u bolu, već preko toga, preko emocija stavimo poklopac zvan- ja ću samo misliti pozitivno. 

Misliti pozitivno znači omogućiti sebi da pogledamo celovitu sliku, problematiku, ceo kontekst, uvažiti komplesnost situacije, ugledati one zabrinjavajuće, nedovoljno razvijene delove, ali i osvestiti one dobre, nade. I na ovom mestu mi pravimo izbor- npr. u lošoj sam situaciji, jako se bojim, noću ne mogu da zaspim, rastužuju me ovi događaji,….. ali sa druge strane nisam sam u tome, ova situacija me je dovela da budem bliskija sa članovima porodice, itd. Dakle, ne poništiti ono što se događa, ono što jeste, ali u isto vreme ugledati i drugu stranu, i uvažiti ih obe i kretati se od jedne do druge. Ne samo gledati u jednu stranu, u ekstrem. Potrebno je razvući celu sliku, događaj kako bi se svesnije i jasnije pogledalo, ugledalo. I upravo u toj kretnji od punog doživljaja i uvažavanja emocija do viđenja cele situacije dolazimo do pravljenja izbora- čime mogu da se podržim, kojom realnom, istinskom afirmacijom da bi mi bilo bolje ili dobro. Vrlo često je to dozvola da budemo onakvi kakvi jesmo, i da to jeste ok, jer pripada našem životnom kontestu, našoj situaciji.

Ne možete biti srećni ako ste polomili nogu. Ali se možete podržati sagledavanjem celog konteksta- “Slomio sam nogu, vezan sam za krevet, dosadno mi je, osećam se usamljeno, narednih mesec dana ne smem da ustajem iz kreveta. I šta sad da radim?” Imate izbor da tugujete, obezbeđujete sebi plodno tle za razvoj depresije, panike (navodim samo kao primer), ili možete da razvučete, raširite životnu sliku, pa kažete- Sada sam u mogućnosti da pogledam filmove koje nisam, pročitam knjige, pozovem staro, novo društvo da se na tenane ispričamo, prijaće mi da odmorim, da neko brine o meni,… I onda kreirate afirmaciju- loše je ovo što mi se dešava i plašim se, ali mogu i kreativno da iskoristim situaciju i podržim se za one životne segmente koje sam zanemarivao a koji će mi značiti.

Ovo je jedan banalan primer spram života koji nam donosi razne vratolomije. Ali pokazuje kako da priznamo i poštujemo ono što jeste istina, kako da proširimo kontekst i ugledamo sve aspekte, i izaberemo ono što će nas podržati i hraniti u našem tekućem procesu.
Često čujemo da ako želimo da nam se nešto ostvari MORAMO to jako da želimo.
Sasvim je u redu samo da želimo, a jedino što “moramo” je da ne vršimo atentat nad sobom tim primoravanjem.
Desiće se ono što nam je namenjeno, kada nam je namenjeno u trenutku kada mi budemo autentični, kada budemo u kontaktu sa samim sobom.

Da briga ima smisla, da brigom možemo nešto da promenimo i situaciju ili problematiku rešimo, svi bismo brinuli. Mi smo svesna bića koja posežu, biraju, čine akcije, donose odluke, i bivaju u neizvesnosti kada život donosi situacije na koje ne možemo da utičimo ili ih ne možemo menjati. U tim trenucima, kao i u mnogim drugim, javlja se briga? A šta je to briga?

Briga je misaoni proces u kojem mi predviđamo, najčešće negativno, ishod nekog događaja. Ukoliko čekamo neku vest, mi krećemo u predviđanje, u proces konstrukcije događaja, u nagađanja onoga što bi moglo da se desi. Ono što u ovom momentu najteže pada jeste upravo neizvesnost, konkretno neizvesnost čekanja. Mi možemo da napravimo fantaziju o ishodu događaja i toku koji nije onakav kakvog ga zamisljamo, i na taj način brinemo i sebi pravimo sigurno tle da ukoliko neizvesnost, čekanje rezultira negativnim ishodom mi budemo u pripravnosti i pravovremeno utičemo na ishod. I to jeste konstruktivna briga. To znači da je moja briga mene motivisala da se angažujem razmišljajući na koji način da delujem, gde moguća rešenja da potražim i koje izbore da napravim ukoliko ishod ne bude pozitivan. I kada ja brinem na ovakav način, ja nisam iscrpljen, zaokupljen neizvesnosšću, ne blokiram sebe u odnosu na sve ono što se oko mene dešava.
Sa druge strane, briga može biti disfunkcionalna i totalno nas učiniti paralisanim, uplašenim i nefunkcionalnim.
Teško je ne brinuti se oko svega u šta smo investirani, bilo da su to događaji, nama bliski ljudi, odnosi, pa i materijalne dobiti i situacije. I pojava brige je rezultat te investiranosti. Kada ljudi kažu:”Mnogo brine, sigurno je mnogo voli. Mnogo brine, nisam znala da mu to toliko znači.”, to odmah asocira da količina ljubavi rezultira količinom brige. I vrlo je često ljudi koriste kao ekvivalent ljubavi. Međutim, to baš i nije tako.

Disfunkcionalna briga je ona briga koja nas stavlja u situaciju da ometa naše svakodnevno funcionisanje time što ona jedina biva u fokusu a sve stvari koje nas okružuju bivaju u pozadini bez mogućnosti kretanja, provere i puštanja ili opuštanja. Tada mi gledamo, pričamo i okupirani smo samo onim o čemu brinemo. Pa se može čuti:”Od brige ne mogu da dišem, da jedem, da spavam, ne mogu da učim, da mislim, ne mogu da budem u kontaktu sa poslom, sa emotivnim partnerom, imam problem u seksualnom funkcionisanju, ne mogu da živim.”
Ovde je vrlo važno prepoznati da li nas briga toliko remeti da postajemo anksiozni i panični, koliko nas čini disfunkcionalnim i remeti naš svakodnevni život. U osnovi svih anksioznih poremećaja jeste strepnja, prenabojena briga, participacija negativnih događaja i ishoda.

Zašto se javlja preterana briga?
Jedan od uzoka može biti i taj da smo mi naučili da brinuti znači voleti, brinuti znači dati do znanja da nam je stalo i da nešto za nas vredi, te i da brinuti znači poštovati. Ukoliko je neko sklon preteranoj kontroli, a neizvesnost nekog događaja traje duže, briga može biti njegov pokušaj da se kontrola povrati. 
Preterana briga se može javiti ukoliko osoba ostaje sama u svojim misaonim procesima, u svojim nagađanjima, bez provere sa osobama od poverenja i bez deljenja.
Važno je napraviti razliku između zdrave brige, zabrinutosti I one brige koja nas čini nefunkcionalnim.