Svake godine idemo na isto mesto na letovanje. Tata kaže da je tako najbolje jer poznaje put, zna koliko je novca potrebno, poznaje mesto i plaže, ne mora da se muči i traži nove. Mama kaže da joj je divno što zna gazde apartmana pa može da pozajmi šerpe kako bi ručak spremila. Tata kaže da je najbolje ono što je provereno i da ne mora da misli. Ali da li?
Da li je ono što u iskustvu imamo kao provereno, ono što nam je poznato i upoznato naše najbolje rešenje? Da li je ostajanje u zoni komfora i održavanje osećaja moći unutar njega nešto što nudi zadovoljstvo ili osećaj sigurnosti?
Komfor zona je mesto u kojem nam je sve poznato, u kojem možemo neometano da se krećemo, u kojem imamo mir i poznajemo i možemo da predvidimo sve akcije. Ona nas neguje time što ne remeti naše navike i ne dovodi nas do velikih fustracija. Ljudi ostaju u komfor zoni zbog omamljivog osećaja prividnog zadovoljstva i spokoja. Ta zona bi ličila na jedan veliki krug oivičen debelom gumom. I ljudi tu zonu najčešće tako i opisuju. To je mesto u koje se ne može lako dopreti i iz kojeg je teško izaći. Ako živite u prostoru, mestu, zoni , čije su granice jake, nepropustljive, rigidne, bez pokušaja da ih pređete, pravo je pitanje da li živite ili ste zarobljeni. Mnogi ljudi ostaju zauvek zarobljeni u komfor zoni iz raznoraznih razloga, a neki od njih mogu biti velike povrede, traume, gubici, stid usled neželjene rekcije tokom izlaganja, usled depresije, paničnih i anksioznih stanja i poremećaja, drugih poremećaja, nepoverenja. Ostaju u toj zoni jer imaju uverenja da su ljudi i da je svet opasan, ostaju zarobljeni jer veruju da kada izađu mogu biti viđeni a kada budu viđeni oni će biti povređeni. Razloga je puno, i svako ima razlog da ostane u komfor zoni.
Granicu komfor zone možemo porediti sa granicama koje imamo i u odnosu sa svim što je izvan nas. Vidljiva granica čoveka je njegova koža, i ona ga štiti od vremenskih i spoljašnjih nepogoda i neprilika. I kao takva ona nas čuva i ne dozvoljava da se lako prodre. Granice nas definišu (određuju ono što jesmo i ono što nismo) ali u isto vreme nam omogućavaju povezivanje sa svetom.
Granice koje imamo u odnosima svih vrsta mogu biti rigidne, polupropustljive i propustljive.
Rigidne granice su one koje držimo u komfor zoni. Ne dozvoljavamo da nešto novo uđe, i ne dozvoljavamo sebi da iskoračimo iz poznatog, verujući da jedino držanjem takvih granica mi možemo ostati nepovređeni. Ljudi koji su često mrzovoljni ili neraspoloženi, stereotipni i zatvoreni, sebi ne dozvoljavaju iskustvo kontakta sa drugim ljudima, iskustvo otvaranja svojih granica ka drugima. Ljudi koji imaju rigidne granice ostaju uskraćeni za iskustva ličnog napredovanja zbog straha, zbog rizika koji moraju da preduzmu kako bi omekšali svoje granice i dozvolili da ih nešto pomeri. Ako rizikuju da otvore granice i udju na nepoznato tle, time se njihovo uzbuđenje povećava, povećava se njihova moć ali i strah od nerazumevanja stvari koji može rezultirati osećanjem nedoraslosti i otuđenjem. I zbog straha od konfuzije koju predviđaju, oni biraju da ostanu na sigurnom mestu i ne menjaju se. Tada možemo čuti:”Svoje selo ne bih menjao ni za šta na svetu. Nikada ne prilazim prva. Zašto bih probao nešto novo kada mi ovo trenutno savršeno odgovara. Ne družim se sa ekonomistima. ”
Ja granica koja nam omogućava zdravu razmenu i rast je pulsirajuća i selektivno otvorena. To znači da ako vidimo da se sprema opasnost (npr. uvreda ili poniženje) mi zatvaramo našu granicu za taj kontak, ali je ne držimo zatvorenom zauvek. Kada vidimo dragu osobu mi granice proširujemo i dozvoljavamo kontakt, zagrljaj, priču, razmenu. Polupropustljive ili pulsirajuće granice znače da rizikujemo da izađemo iz onoga što nam je poznato, da posegnemo za nečim ili nekim i dozvolimo sebi da rizikujemo neznajući kakav će ishod biti, ali sa spremnošću da manevrišemo elastičnost granica. Jedino kada rizikujemo da izađemo I kontaktiramo nešto novo, mi možemo rasti.
Kada su granice otvorene, to nas čini ranjivim i otvorenim za sav sadržaj koji dolazi spolja, bilo da je dobar ili razarajući. Osobe otvorenih granica nemaju filter, nemaju selekciju i zaštitu. To su osobe koje pristaju na sve, koje ne govore Ne, mogu biti promiskuitetne, često sa poremećajem ishrane, bez svesti o sopstvenim potrebama i kao i kod osoba sa rigidnim granicama, bez pravog i punog kontakta a samim tim bez mogućnosti za rast.
Život je sam po sebi nepredvidiv i vrlo često zahteva veštinu žongliranja kako bi se prilagodili raznim novonastalim situacijama. Nijedna granica ne može biti loša ako se koristi uvremenjeno. Ona je štetna ako je isključiva i ako je najčešći način na koji mi bivamo u ovom svetu.