U poslednje vreme vrlo često čujemo imperativ- MISLI POZITIVNO! Ideja imperativa je jasna ali je nedovoljno objašnjena i kao takva, progutana.
Mi se možemo klasifikovati po verovanju u to da li je čaša polupuna, poluprazna ili je nema uopšte.
Kada nastupe teški trenuci ili se pojave brige, okruženje nam šalje podršku rečima:”Biće to sve dobro, samo misli pozitivno! Samo pozitivno.” I to jeste nekakva podrška. Ali onda čovek kome je upućena podrška kreće da misli pozitivno, neuvažavajući ceo kontekst, kompleksnost situacije, već u centar svog fokusa stavlja (figuru) pozitivnu afirmaciju, recimo. Može da kaže sebi- I ovo će proći, što je ok sasvim. Ali može i da potiskuje svoje emocije trudeći se da ih zanemari, zaboravi i izbriše. I tu nastaje najveći problem. Potiskivanjem i neuvažavanjem emocija koje se javljaju a u isto vreme noseći pozitivne misli, dovodimo sebe do kipućeg momenta pucanja gde na kraju dolazimo do zaključka da mi nismo ok i da sa nama nešto nije u redu. Mi ne dozvoljavamo sebi da budemo tužni, zabrinuti, u bolu, već preko toga, preko emocija stavimo poklopac zvan- ja ću samo misliti pozitivno.
Misliti pozitivno znači omogućiti sebi da pogledamo celovitu sliku, problematiku, ceo kontekst, uvažiti komplesnost situacije, ugledati one zabrinjavajuće, nedovoljno razvijene delove, ali i osvestiti one dobre, nade. I na ovom mestu mi pravimo izbor- npr. u lošoj sam situaciji, jako se bojim, noću ne mogu da zaspim, rastužuju me ovi događaji,….. ali sa druge strane nisam sam u tome, ova situacija me je dovela da budem bliskija sa članovima porodice, itd. Dakle, ne poništiti ono što se događa, ono što jeste, ali u isto vreme ugledati i drugu stranu, i uvažiti ih obe i kretati se od jedne do druge. Ne samo gledati u jednu stranu, u ekstrem. Potrebno je razvući celu sliku, događaj kako bi se svesnije i jasnije pogledalo, ugledalo. I upravo u toj kretnji od punog doživljaja i uvažavanja emocija do viđenja cele situacije dolazimo do pravljenja izbora- čime mogu da se podržim, kojom realnom, istinskom afirmacijom da bi mi bilo bolje ili dobro. Vrlo često je to dozvola da budemo onakvi kakvi jesmo, i da to jeste ok, jer pripada našem životnom kontestu, našoj situaciji.
Ne možete biti srećni ako ste polomili nogu. Ali se možete podržati sagledavanjem celog konteksta- “Slomio sam nogu, vezan sam za krevet, dosadno mi je, osećam se usamljeno, narednih mesec dana ne smem da ustajem iz kreveta. I šta sad da radim?” Imate izbor da tugujete, obezbeđujete sebi plodno tle za razvoj depresije, panike (navodim samo kao primer), ili možete da razvučete, raširite životnu sliku, pa kažete- Sada sam u mogućnosti da pogledam filmove koje nisam, pročitam knjige, pozovem staro, novo društvo da se na tenane ispričamo, prijaće mi da odmorim, da neko brine o meni,… I onda kreirate afirmaciju- loše je ovo što mi se dešava i plašim se, ali mogu i kreativno da iskoristim situaciju i podržim se za one životne segmente koje sam zanemarivao a koji će mi značiti.
Ovo je jedan banalan primer spram života koji nam donosi razne vratolomije. Ali pokazuje kako da priznamo i poštujemo ono što jeste istina, kako da proširimo kontekst i ugledamo sve aspekte, i izaberemo ono što će nas podržati i hraniti u našem tekućem procesu.
Često čujemo da ako želimo da nam se nešto ostvari MORAMO to jako da želimo.
Sasvim je u redu samo da želimo, a jedino što “moramo” je da ne vršimo atentat nad sobom tim primoravanjem.
Desiće se ono što nam je namenjeno, kada nam je namenjeno u trenutku kada mi budemo autentični, kada budemo u kontaktu sa samim sobom.