Kako možemo opisati anksioznost, i kako se upoznati sa njom a da sebi omogućimo da neometano funkcionišemo?
Anksioznost se oseća i opisuje kao teskoba, kao strepnja, kao osećaj straha, zabrinutosti ili “blage jeze”. Kada pitamo klijenta da nam kaže čega ga je strah, on neće znati da odgovori, tj. reći će ono što je i suština anksioznosti a to je da je anksioznost slobodnolebdeći strah. To znači da znamo da se plašimo nečega, znamo da postoji strepnja i strah ali ne umemo da imenujemo objekat kojeg se plašimo. I to jeste glavna razlika između straha i anksioznosti. Kod straha mi znamo čega nas je strah, znamo jasno da kažemo (plašimo se životinja, buba,…), za razliku od anksioznosti za koju taj objekat ne postoji. Zato se i kaže da je slobodnolebdeći strah.
* Fizički znaci anksioznosti su ubrzano lupanje srca, nemogućnost disanja, plitko ili ubrzano disanje, vrtoglavica, jeza, knedla u grlu, napetost mišica, drhtanje, glavobolja, itd.
* Kognitivni znaci anksioznosti (šta glava kaže) su poteškoće u koncentraciji, poteškoće u praćenju razgovora i u formiranju misli, strah od gubitka kontrole, osećaj nadolazeće katastrofe, konstantna briga da ćete se negde osramotiti, poteškoće u učenju novih stvari, česti strahovi od raznih bolesti ili od prerane smrti, promene raspoloženja, nervoza,…
Osećaj anksioznosti je obično prisutan pred važne događaje, pred ispit, susret sa partnerom, pred važne poslovne odluke, i taj osećaj ne traje dugo, već splasne u nekom vremenskom period. Dakle, on nas ne ometa da se krećemo ka cilju, ne koči nas da realizujemo potrebe. Ono što nama tada anksioznost radi je da nas priprema za situaciju “Bori se ili beži”, i to je nešto što je utkano u naš mozak, vekovima u nazad, i to je ono što nas štiti.
Problem nastaje onda kada taj osećaj postane previše jak i kada nas ometa u svakodnevnim aktivnostima, kada zavlada nama.
Vrlo često se ne pravi jasna razlika između anksioznosti, one koja je zdrava i koja nije disfunkcionalna, i anksioznosti koja zahteva pomoć stručnih lica.
Kada je osećaj anksioznosti toliko jak i preplavljujući da imamo subjektivni osećaj da on rukovodi i vlada našim životom, i kada nas ometa da radimo, budemo u partnerskom odnosu, da izlazimo iz kuće, da se viđamo sa ljudima,…. Kada nas dovodi u poziciju povlačenja zbog enormne količine straha koju uzrokuje izlaženje, tada možemo govoriti o nekom od anksioznoh poremećaja.
Vrste anksioznih poremećaja:
* Generalizovani anksiozni poremećaj
* Specifična fobija
* Posttraumatski stresni poremćaj
* Socijalna fobija, poznata i kao socijalni anksiozni poremećaj
* Opsesivno-kompulzivni poremećaj
* Panični poremećaj
Geštalt psihoterapijski pravac nudi sledeće objašnjenje anksioznosti:
Anksioznost se doživljava kao uzbuđenje koje je poremećeno ili je bez podrške. Uzbuđenje treba kognitivnu i fiziološku podršku.
Anksioznost se javlja kada nešto želimo, imamo interes za nečim, ali imamo i strah od ishoda akcije koju treba da odradimo. Osećamo energiju koja se povećava, uzbuđeni smo ali nismo podržani da toliko uzbuđenje iznesemo. Podrška koja nam je potrebna tada je kognitivna podrška a to znači da se usmerimo u sada i ovde, jer je upravo anksioznost iskustvo raskoraka između sada i pre (onoga što je bilo i onoga što bi se moglo dogoditi). Ono što se tada dešava je da krećemo da predviđamo negativne ishode i da ne uspevamo da adekvatno interpretiramo događaje ili odnose. Npr. sigurno ću pasti (vodeći se iskustvom pada na poslednjem ispitu).
Posmatranje anksioznosti iz fiziološke perspektive odnosi se na potrebu organizma za kiseonikom kao podrškom uzbuđenju. Ukoliko smo uzbuđeni i prestanemo da dišemo, velika je šansa da ćemo postati anksiozni, jer telu ne obezbeđujemo kiseonik za prateće uzbuđenje.
Sta je ono sto nam nedostaje kako bi neometano funkcionisali kada se pojavi anksioznost I panika?
KONTROLA, osećaj da možemo da kontrolisemo situaciju, da manipulišemo njome.
Saznanjem, povećavanjem svesnosti o uzroku nastanka anksioznosti povećavamo mogućnost izbora reagovanja a smanjujemo poziciju nemoći i neimanja kontrole. To znači da ako znam odakle kreće anksioznost, šta je okida, imam još neki izbor sem onog u kojem sam ukopan, uplašen i ne znam šta se dešava.
Anksiozni poremećaji imaju dobru prognozu. Ono što je neophodno je da se na vreme koristi sva podrška koja je na raspolaganju, medikamentozna terapija, poseta psihologu, psihoterapeutu ili psihijatru, priključivanje psihoterapijskoj grupi gde su članovi osobe sa istim ili sličnim problemima, edukacija o samom poremećaju, pravilna ishrana, itd.